Ženski klub - Ekonomsko osnaživanje žena sa invaliditetom

Kao što smo najavile, u nedelju, 05. novembra 2000. počele smo sa realizacijom projekta pod nazivom „Ženski Klub“, u saradnji sa ženskom grupom „GEA“. Održane su osamnaest kreativnh radionica, koje su imale za cilj ekonomsko osnaživanje žena sa invaliditetom.

Petnaest žena sa invaliditetom, korisnica Doma za trajni smeštaj telesnih invalida „Dr. Dragiša Vitošević“ i one koje žive sa svojim porodicama podeljene su u dve grupe. Osam žena su u prostorijama naše organizacije svake nedelje pravile ukrasne predmete i nakit od biolina, mase slične glini i plastelinu. U početku je bilo malo problema dok se nisu upoznale sa materijalom, da bi kako je vreme prolazilo, u pravom svetlu pokazale svoju maštu i kreativnost.

Za to vreme u Krnjači u prostorijama grupe ,”GEA“ sedam žena sa invaliditetom pravilo je upotrebne i odevne predmete od tkanine, vune i konca. Urađeno je niz kvalitetnih i dekorativnih, unikatnih predmeta, koji su ljubaznošću direktora Beogradskog sajma bili izloženi na štandu, Novogodišnjeg sajma. Sredstva koja smo dobile prodajom na Sajmu ravnopravno su podeljena ženama sa invaliditetom kao honorar za dosadašnji rad. To je za većinu bio prvi samostalno zarađen novac.

Radionice ovakvog tipa pokazale su se kao dobro rešenje zato što su žena sa invaliditetom u prilici da izađu iz svog okruženja i upoznaju nove prijateljice sa kojim će nastaviti druženje i nakon završetka ovih radionica. Tome u prilog govorila je i atmosfera ispunjena radošću i smehom, koji je bio stalno prisutan na našim nedeljnim susretima. Nakon devet radionica žene su se zamenile, tako da je svaka imala priliku da radi i sa tkaninom i sa biolinom.

Na početku je ženama trebalo mnogo vremena da osmisle i urade neki predmet, a na kraju samog projekta su to radile sa lakoćom i željom da svaki predmet bude unikat. Ma koliko se trudile da urade iste stvari samo u drugačijoj veličini uvek ispadne nešto bolje nego do tada. Među našim učesnicama je i jedan muškarac iz Doma koji se sjajno uklopio u grupu i istakao se kvalitetom svojih radova.

Pozitivan takmičarski duh i uzajamna podrška koji su se razvijali u grupi uticao je na to da kvalitet radova bude iz radionice u radionicu sve bolji. Smeh i šala stvarali su opuštenu atmosferu punu optimizma. Pričali su nam svoje događaje između radionica.

Tokom šest meseci trajanja projekta žene su izgradile međusobni odnos zasnovan na poverenju i poštovanju. Dok su radionice trajale žene su pomagale jedna drugoj, kako u izradi ručnih radova, tako i u drugim potrebama koje su u tom trenutku imale. Odnos zasnovan na poverenju naročito je došao do izražaja prilikom organizovanja dve prodajne izložbe, kada su sve ukrasne predmete prodavale žene koje ne žive u Domu. Tom prilikom one su zarađivale novac i za sebe i za žene iz Doma.

Sve proizvode koje nisu uspele da prodaju podelile smo ženama sa invaliditetom, da pokušaju same da ih prodaju. Ne samo što smo ostvarile ekonomsko osnaživanje naših učesnica nego smo ih bar na nekoliko meseci izvukle iz svakodnevice u kojoj su do tada živele, dajući im nadu i snagu da same mogu da učine mnogo toga, kako bi svoj život okrenule u pozitivnom smeru.

Najveći i jedini problem koji se javio u toku projekta bio je način prevoza žena sa invaliditetom do mesta održavanja radionica i nazad. Iznajmljeni kombi bio je skup i nepristupačan za ovakvu vrstu prevoza pa smo bile prinuđene da za neke relacije koristimo ili taksi prevoz, ili prevoz sopstvenim vozilima. Neke žena sa invaliditetom nisu mogle da se voze čak ni taksi vozilima zbog vrste njihovog invaliditeta (elektromotorna invalidska kolica). Ovaj problem ne bi postojao da je organizacija imala svoje adaptirano kombi vozilo.

Projekat „Ženski klub“ je prvi projekat koji su realizovale dve ženske grupe, a u kome su učestvovale žena sa invaliditetom. Iako se odvijao u dva različita ambijenta i na dva različita načina, sve je funkcionisalo savršeno kao da se radi o jednoj organizaciji.

Od učesnica projekta naučile smo da ekonomska samostalnost za njih znači početak svake druge samostalnosti. Rad i rezultati tog rada činili su da se osećaju mnogo vrednije, čak i fizički sposobnije. Iako nam cilj nije bio radno-socijalna terapija žena sa invaliditetom, evaluacijom projekta zaključile smo da je upravo to bio presudan motiv sa kojim su one ušle u projekat.

Iskustva stečena ovim projektom uticala su da naše dve organizacije u planiranje budućih aktivnosti uvrste još neki sličan projekat, kako bi smo dale primer i drugim organizacijama da je ovakav vid edukacije žena sa invaliditetom način njihove integracije u društvo.