Kada si pun snage i energije, kad osećaš da te ideali vuku i pokazuju pravi smisao života, bez obzira na invaliditet, uvek se dogodi nešto u trenu i prekine sve snove. Jedna upala pluća, ko zna koja po redu i shvatiš da ti je život pri kraju, iako ti je samo četrdeseta....

Bili su mladi, baš koliko je godina potrebno ili ne? U nekom “sazrelom” dobu, još ne u potpuno zrelom.

Još jedan novi dan je iza mene. Večeras ponovo deo svog života ostavljam na ovom malom pračetu papira. Jer jedino tako osećam neki spokoj i neki mir koji mi je tako potreban u ovim trenucima bola i patnje kojima nema kraja...

Živim u Kragujevcu i ne znam ni sama da li da ovu olovku držim čvrsto u svojim rukama i da nateram sebe i nju da se vratim u prošlost i da napišem na ovom papiru svega što se prisetim. Ili da jednostavno odustanem od svega i od svojih misli......NE!!!